Umjet­ni­ci iz­ra­zi­te in­di­vi­du­al­no­sti, pje­va­či ko­ji su naj­če­šće kre­i­ra­li svoj stva­ra­lač­ki pro­fil sko­ro po­la vi­je­ka su na sce­na­ma biv­še ze­mlje, a sa­da re­gi­o­na. Her­ceg­nov­ska gru­pa Eg­zo­du­si de­ce­ni­ja­ma po­ka­zu­je svoj ras­ko­šni pje­snič­ki ta­le­nat, sva­kim na­stu­pom do­ka­zu­ju­ći ogrom­nu in­ven­ci­ju i „ra­fi­ni­ra­no uži­vlja­va­nje u emo­ci­jal­ni“, psi­hič­ki svi­jet Me­di­te­ra­na. Gru­pa po ko­joj se da­nas, kao po VK Ja­dran, Mi­mo­zi i Sun­ča­nim ska­la­ma, pre­po­zna­je Her­ceg No­vi pro­mo­vi­sa­la je CD i DVD za pr­vih 48 go­di­na. Ogro­man je di­ja­pa­zon ono­ga što je ova gru­pa od pr­ve po­sta­ve 1966. go­di­ne u sa­sta­vu An­dri­ja Ni­ko­lić, Vla­do Ko­vač, Ton­ći Ćur­či­ja, Zo­ran Mar­ti­ne­ti i Dra­gan Đor­đe­vić do ovo­ga da­na­šnjeg sa­sta­va Zo­ran Mar­ti­ne­ti, An­ton-An­te Kr­sto­vić, Đor­đi­je Đo­ko Ra­do­njić, Ne­boj­ša Voj­vo­di­ći i Ra­de Ćo­so, oži­vje­la na sce­ni, od kult­ne pje­sme „Ko­ga to vo­lim u Her­ceg No­vom“, „Tu­žan sam ka­da ki­ša pa­da“, „Bo­ko bo­ko lje­po­ti­ce“ „Ze­le­nič­ke ti­he va­le“, „Hej ma­la hej“, „Euro­pa“ i dru­ge. Dio tog re­pe­to­ra pre­sta­vi­li su na pro­mo­ci­ji CD ko­ji či­ni 12 sni­mlje­nih i de­vet iza­bra­nih „svir­ki“ na­sta­lih kroz 48 go­di­na „bur­ne pro­šlo­sti” ove gru­pe. Uz CD ne­dav­no je pre­sta­vljen i DVD sa obim­nim vi­deo ma­te­ri­ja­lom pr­vih 48 go­di­na.
Pro­mo­vi­šu­ći ovaj ma­te­ri­jal An­te Kr­sto­vić i Zo­ran Mar­ti­ne­ti su se po­sje­ti­li li­je­pih vre­me­na po­di­je­liv­ši svo­je emo­ci­je sa po­sje­ti­o­ci­ma pre­pu­ne ba­šte Grad­ske ka­fa­ne ko­ja je bi­la ne­ka­da­šnja sa­la DTV „Par­ti­zan“ is­pod ki­na „Or­jen“ gdje su na­stu­pa­li Eg­zo­du­si i gdje ih je pri­vla­či­la sce­na na ko­joj su po­sta­li pre­po­zna­tlji­vi dio sre­di­ne u ko­joj su po­ni­kli.
Na sce­ni se re­da­la no­stal­gič­ka pri­ča ko­ju su do­pu­nja­va­li vi­deo snim­ci i fo­to­gra­fi­je ko­je su čla­no­ve ove gru­pe ali i pu­bli­ku pod­sje­ti­li na li­je­pe tre­nut­ke i go­di­ne ko­je su pro­šle uz mu­zi­ku ko­ju su vo­lje­li i ko­ja je obi­lje­ži­la nji­ho­vu mla­dost.
- Ime smo do­bi­li po pje­smi ko­ju smo pje­va­li u gru­pi „Fe­ra­li” a kum je bio naš pr­vi bub­njar An­dri­ja Ni­ko­lić. Po­zna­va­li smo do­sta lju­di, mno­gi mu­zič­ki umje­ti­ci i sva­ko je dao svoj do­pri­nos. Njih 34 iz Her­ceg No­vog, Tiv­ta i Ko­to­ra do sa­da su pro­šli kroz gru­pu. Sta­sa­va­li smo. Jed­ni su od­la­zi­li, dru­gi do­la­zi­li. U na­šem gra­du osta­vi­li smo od­li­čan uti­sak. Pro­ri­ca­li su nam li­je­pu bu­duć­nost. Na­ša gru­pa ima­la je i dva­de­se­tak TV na­stu­pa a 1969, 1974. i 1978 go­di­ne ima­li smo po­lu­ča­sov­ne na­stu­pe na te­le­vi­zi­ji a je­di­ni smo stal­ni uče­sni­ci svih 47 ma­ske­ba­la Pra­zni­ka mi­mo­ze ka­zao je An­te Kr­sto­vić.
- Ja mi­slim da sam mo­žda, ne­ka vr­sta ro­ma­ti­ča­ra, iako to sa­da ni­je mno­go in­te­re­sant­no. Ali i ži­vot kroz ko­ji sam pro­šao i obi­lje do­ga­đa­ja ko­ji su se de­si­li za to vri­je­me, kao za­no­sna i ro­man­tič­na pri­ro­da sa­mih Eg­zo­du­sa, uči­ni­li su da sam i sam po­čeo da na sli­čan, ro­man­ti­čar­ski, na­čin do­ži­vlja­vam stva­ri, ži­vot pje­smu i sve oko se­be - ka­zao je La­zar Se­fe­ro­vić, isto­ri­čar umjet­no­sti i bi­o­graf ove gru­pe.
Tekst i fo­to Z. Ša­ko­tić